Ofarban ratnichkim bojama,
poput platna razvuchena,
zatezem kozu,
probam ramove,
ne mogu naci meru.

Gledam po sobi,
trazim mesto za ekser,
gde cu obeshen visiti,
sa kezom budale.

Udaram glavom o glavu,
odzvanja neki ton,
eho prazne prostorije,
u kojoj obitavam.

Kroz zavese,
razigrano sunce,
oshtricama svetla,
shara po mraku.

Podizem roletne,
otvaram prozore,
hitro ulazi, vetar,
slapovi svetlosti se shire.

Sagledam sebe,
kvarim belinu zida,
ubijam monotonost,
sklapam ochi.

Osmeh poput onog sa slike,
razvlachi se preko ispucalih usana,
proviruju neke izdajice kroz kez,
gladan sam...



 

Putujem po noci,
ochi put sagledati ne mogu,
beskrajno se protezuci,
samo stopala osecaju plamen asfalta letnje noci,
u daljini svetla,
prstima sechem mrak,
ostaju tragovi dodira po kozi,
opojni miris ispunjava tamu,
slomljenim kichicama oslikavam platno,
gibko se uvija pod slomljenim kostima nemushtog bola,
oshtrice se zarivaju sve dublje,
iz rana istiche bela technost poput svile,
sklapam ochi pred prodornim pogledom isprljane beline,
zraci zarivaju kandze i provlache svoje postojanje u samu bit mog bica,
izjedaju bol nagomilan unutra,
krhkotine skupljam i bacam u reku,
iz suza nastaje novo,
staro brishe sebe i ostaju obrisi njegovog postojanja,
shto je nekad bilo,
samo secanje,
nova zora...

  Neshto mi danas pade na pamet dok sam napolju gledao preko ograde u susedno dvorishte, hemoroidi, prostata, prirodni nachin da kaze, mator si, tvoje seme nije vishe shto je nekad bilo, ne kvalitetan zivot, sve na brzinu, dosta kako radnih kako ne radnih sati provedenih sedeci, vezani za stolicu, kuci kroz gradsku guzvu, dal u GSP-u ili u svojim kolima koja bash jutros nisu neshto htela da upale pa si morao da molish komshiju koji je takodje kretao na posao da ti pomogne i pogura te, nezeljno znash da cesh morati da mu uzvratish uslugu,ona njegova rospija od zene stalno dolazi da zajmi neshto, bash je sinoc doshla da pozajmi 6 jaja za neki kolach shto pravi, kaze, treba joj samo 3 po receptu, ali trazi 6 da bi napravila vishe i donela, da, da, kako da ne, dala joj, nije donela, nije ni trebalo da donese, ali mogla je da se seti da javi, stalno to radi...

Nemam nishta protiv nje, niti da me nervira, ali ne znam zashto je zovem rospijom, valjda sam pokupio u prolazu kad u posetu na kaficu dodje zenina najbolja prijateljica M, ona zivi samo 3 broja nize od nas, ali zna shta se deshava u celoj ulici, informacioni biro za nash mali svet od 23 broja...
Ponekad prigovaram zeni zashto se stalno druzi sa njom jer i sama priznaje da je nervira, da ne voli shto sve mora da zna, sazna, preslusha, prepricha, ali kaze da su najbolje prijateljice od detinjstva, jeste da ima svoje loshe osobine, ali je dobra, uvek joj se nashla u nevolji, da pomogne, to je istina, secam se samo kako nam se nashla u nevolji kad su mojoj tashti dijagnostikovali tumor na dojci, morala je na operaciju, dobro je proshla, moja Di je bila slomljena pored njene bolnichke postelje, ali M je svaki dan dolazila, bila joj potpora, i ja sam joj bio potpora, nema, bio sam uz nju, ona to zna, da sam njen, da je ona moja, znamo to i bez rechi, prebrodili smo i to, zajedno...

Moja tashta, to je pomalo chudna zena, ne mrzim je, niti ona mene koliko znam, mi smo na nekoj sporazumnoj distanci, nikad mi nije prigovorila neshto, niti mojoj Di zbog necheg, valjda zna da je njena mezimica srecna pored mene...

Eh, moja Di, necu da lazem da smo mi idealan par, imamo mi svojih razmirica, imali smo svadja, velikih i malih, ali smo ih sve preziveli, ostali smo jedno kraj drugog, zna da je volim, mislim da i ona mene voli, zashto bi inache ostala pored mene svo ovo vreme, svih ovih dvadesetjednu godinu, moja mezimica nam je kasno doshla, tek posle 6 godina, ona nas je upotpunila, nazalost nismo bili blagosloveni sa josh dece, da ih je bilo i njih bi razmazio kao moju malu N.

Iskreno, ne mislim da je razmazena, ali uvek sam joj sve pruzao shta god mi je trazila, Di stalno govori kako sam previshe popustljiv pa ona uvek ispadne negativac, oboje je neizmerno volimo, ona to zna, dosta je zrela sa svojih 15 godina, uvek mi ispricha svoje tajne, sad se joj se svidja neki J iz treceg razreda kog je videla na odmoru, kaze: "podizem pogled, kad on ide hodnikom, sa nekim ortacima, pogleda me, nasmeje se i namigne mi, samo shto se nisam istopila, ali sam ostala hladna, necu da vidi da bi u tom trenutku pala u nesvest, chula sam da je od drugarice trazio moj broj, kad me pozove, glumicu nezainteresovanost..".

Pametnica moja mala, to je sigurno povukla od majke, i ona me je tako vozala, pravila se hladna, pa mi priznala posle sve, eh, kakve su zene, lukave, mada, ja sam isto dugo chekao da ona pokaze neshto, glumio sam ravnodushnost, ali sam popustio i prvi krenuo, bila je to ljubav na prvi pogled, iako smo oboje bili tvrde glave i nismo se dali, ali popustili na kraju, neka smo, imam osecaj da je volim svakim danom sve vishe, i posle svih ovih godina iznenadim je nekim malim poklonom, vecheras cu joj pokloniti vaucher za spa centar shto joj se svideo kad je videla u nekim novinama, pravio sam se da je ne slusham, da sam udubljen u moje prorachune, ali sam upamtio svaku rech, ona ih je izgovarala, mislim da zna da sam chuo, ali ne verujem da zna za iznenadjenje, onda ne bih bilo to to, zar ne?

Josh joj nisam rekao za operaciju, zakazana je za 2 nedlje, tad sam joj i uzeo vaucher, necu joj ni reci, nije me stid, ali ne zelim da vidim suze u njenom oku zbog mene, nikad, uvek ce za mene biti nasmejana devojka kad sam je prvi put ugledao te februarske noci punog meseca, poput boginje, i danas je isto tako lepa, po koja bora daje joj zrelost i volim je josh vishe, posle godinu dana, na isti datum, obecao sam joj da nikad necu dozvoliti sebi da plache zbog mene, i do dan danas nije plakala zbog mene, necu dozvolit sebi da sad vidim suzu u njenom oku zbog mene, bicu u bolnici 2 dana, reci cu N da idem na poslovni put, ne zelim ni nju da brinem, nek ona misli o dechacima i shkoli, uvek cu biti tu za nju, da joj pomognem, sigurnosna mreza kad joj bude trebala...izdrzacu, moram biti jak za njih, da se opet nasmejem, za njih....


     Iskreno, pricha je nastala sponatano, ni sam ne znam kako :)
Hteo sam da pishem o nechemu drugom, ali rechi su ishle same, razvijale se same od sebe, danas sam proshitao u novinama chlanak o hemoroidima, postoje 4 faze, prva i druga se leche chepicima i nekim mastima, treca faza se lechi nekim ozbiljnijim metodama, uspeshne u 95% sluchajeva, a chetvrta faza se lechi operativnim putem, tu je vishe shtete nego koristi i treba izbegavati jer se uklanjaju i zdravi a ne samo bolesni...
    Dosta mushkaraca smatra porazom priznati bolest i zatraziti pomoc, jer onda ne bi oni bili taj stub oslonac svojim blizima, ovo iskreno teshko razumem jer nije poraz biti bolestan, mozemo voditi zdrav zivot, hraniti se zdravo, vezbati, ici u shetnju bar 20min dnevno, otici nekad van grada negde na cist vazduh...

Dva dana nisam seo za PC, nagomilale se neke stvari, kad razmislim, ja zivim dosta nezdravo, kao i mnogi drugi, ali pokushajmo bar malo da unesemo neke promene da zivimo kvalitetnije, nikad videti bolest kao poraz, vec samo kao prepreku koju treba preci, nije poraz zatraziti pomoc u nedaci, poraz je ne pomoci drugima kad im je potrebna nasha pomoc...
Raspisao sam se, stacu sad!






 

 Ponekad se zapitam, ko sam 'Ja'?
Nekako, ceo zivot, velika zbrka koju zelish da sredish, ali ma koliko se trudio, ne ide...
Nekada, ustajao sam rano, legao rano, dobar sa svima, dete, nezrelo, neiskusno, zeljno da oproba malo tog soka zvanog zivot, i pre nego shto sam nagnuo chashu, uzeli su mi je iz ruku i bacili u lice...
Verovao sam ljudima, josh uvek verujem, da su u sushtini, svi ljudi dobri, ali...
Kako to uvek ima neko 'ali'...

Danas, kad sam sasvim sluchajno pogledao kroz mali prozor u kupatilu, video red bagremova, viskoh, vitkih, postojanih, ogoljenih zimom. Nebo, isharano oblacima, u suton, plavo, sivih oblaka, crvenog sunca koje se gasi, kako prolazi opet, josh jedan dan, prazan...Uvek govorim da je sreca u tim malim stvarima, koje ispunjavaju dan, zaboravljam, da sam sam...
Chudno, kako neshto tako malo, naizgled kao i svaki drugi dan, koji se gasi, ispunio me celog, bez podignutog shtita...taj osecaj praznine je nestao, zaboravljen, u trenutku, ali opet, radjaju se nova pitanja, sumnje, brige...
Biti sam, nije loshe, lepo je kad si sam, ali opet...zelish da taj trenutak podelish, da osetish da nisi sam, chak i ako ona ne vidi to tako, ako je to za nju samo josh jedan dan, ali tu je, kraj mene, zna da je to deo mene i da ma koliko beznachajno i banalno izgledalo, to je deo mene, komplikovanog, nepostojanog, izgubljenog, ali zna da je volim...

Smeshno, kako se uvek vracam na nju...zashto mi je stalno u mislima, ona?
Nema lice, nema ime, nema je kraj mene, ali je uvek tu...trazim je...poput vetra...

Ne pushtam nikog unutra, smeshno je, paradox, ali kad se opechesh...ne znam, mozda sam mazohista, ma koliko puta da padnem, da boli, idem dalje, sa bolom...navikao sam na njega...
U zadnje vreme osecam neki chudan pritisak u grudima, na srcu, kao da je svo ovo breme koje nosim postalo teze..ne obracam mnogo paznju na to, verovatno je od losheg drzanja...

Uvek zaboravljam lica, imena, na ulici ne primecujem ljude, gledam kroz njih, kao da nisu tu, nevazni su, nebitan sam, ali sam tu...postojim?

Dal zaista postojim? Ili samo obitavam u nekom prostoru, delim vazduh sa vama, pokushavam da zivim neshto shto pokushavam da nazovem bednim pokushajem svog zivota?
'Ja' ne zivim, samo stojim, nepomichan, pomeram se u mikronima...ziveti je neshto drugo, biti slobodan...eh, ta rech, sloboda...samo rech...
Uvek ustuknem pred onim shto je zivot, dajem pogreshnima, dobijam nishta zauzvrat, a od pravih samo uzimam, nikad da kazem hvala, ne uvideci njihovo pravo lice...
Zivot me zove, daje mi sve delove..ni te delove ne uzimam, odbijam sa osmehom na licu i suzom u oku...Ponestalo mi je suza, secam se:"..unutra nema vishe shta da se slomi..."
Skupljam delove, lepim, opet deluje kao novo...vide se pukotine...krhko je...



 

Ovo je bio pokushaj pisanja, zeleo bih da znam da pishem kao Oloriel ili Bloom, nemam takav dar, samo pishem ono shto osecam...
a zashto bash ovo, blame neurojazz, ona je zapochela...