Znam, znam sve vec unapred, ali, ne mogu....Onaj osecaj kada imate potrebu za necim, osecate da morate da se oslobodite i ako ste rekli onima koji treba, ali opet, ne da vam mira dok sami to ne iskažete...

   Opet, kao i svaki put, mislim da je to neki psihosomatski poremecaj...Kada ste osoba kome svakome nadje manu, koja primeti svaki fizicki nedostatak na nekome, ne, ne kažem da sam ja savrsen, daleko od toga, ali bar racionalno gledam fizicke i mentalne razlicitosti i stavljam na neki vagu i presudjujem, da ili ne....nikad nije lako, vise se navodim: "Nesavrseno je novo savrseno", i verujem u to, ne smatram da neko treba da ima idealno telo ili idealno lice, onda sami sebe spustate i uvek ce ostati sumnja u vama, zasto neko tako savrsen je sa vama, nesavrsenima...mada, kad razmislim, nikad nisam naisao na savrsenu osobu, da je mentalni sklop potpuno podudaran mome...ideal, a sto bi rekao Bora Djordjevic: "Za ideale ginu budale", istina, niko nije savrsen, pa ni mi sami, a verovanje da jesmo samo pokazuje koliko smo spremni da lažemo sebe do te mere da nam je ego veci nego Azija...

   Dugacak uvod, mislim da ce i sam post biti text wall, možda i ne...Kakogod, da predjemo na problem...Opet sam ispao budala, mada, ja priznajem da sam budala, ali ne ovolika...Opet sam se ponadao da možda, možda, možda ovaj put, sam naisao na nekog ko me fizicki i ne privlaci toliko koliko vidim nesto u toj osobi, nesto sto ne znam da objasnim, ali kad osetite nesto, kad vidite vatru i želju da oko nje napravite dom...sad mi se toliko toga mota po glavi, tesko je razbrati reci a ostati koncizan, mislim da nikad nisam koncizan, da se vratimo na pitanje srca...Zasto sam sad to rekao, "pitanje srca", jel to pitanje srca ili je vise neka greska u mentalnom sklopu, pre bih rekao ovo drugo...zasto vecina ljudi u kojoj sam i ja, ima tu potrebu za nekim, vise od pola godine sam bio sam, nisam imao ni kombinacije, ni nista, bio sam zadovoljan sam, nisam imao potrebu za nekim pored sebe, sad odjednom, naidjem na osobu i samo želim da budem sa njom, bez obzira na cenu, svi smo mi mazohisti, priznali to ili ne, ali ovoliki? Da stavljate svoj život na kocku da bi bili sa tom osobom i kažete: "da, spreman sam da platim tu cenu..", a tu osobu ste tek upoznali? Impulsna kupovina? Ovde je cena povelika, ali vi opet kažete, Da?
Molim?
Racio?
Ima li te?
A opet, u ljubavi nema nista raci...ljubavi? Kakvoj bre Ljubavi? Otkud sada Ljubav? Bože budale...On krenuo sada na ljubav...Postoje tri reci/fraze koje da bi culi od mene, moram da ih bah jako osetim, jer smatram da nose težinu sa sobom i da svakodnevna upotreba ih samo degradira, omaložava (erm, ova rec) i da ne znace ono sto treba: "Izvini", "Molim te", "Volim te"...nose težinu koju ne možete da koristite kao Dobar dan i Dovidjenja, hmm, "Hvala" isto spada u tu kategoriju, ali, ne znam, nije to isto...

Love...dao sam sebi rok (kao da možete sebi dati rok na osecanje, na život ), verujem u ljubav do jeseni, posle toga, umirem, apatija, moj najveci strah, vec je zakucala na vrata, traži dom, lepo cu je ugostiti, da ostane...ali opet, zar to ne rade kukavice? Zatvore se u sebe i mrze ceo svet, uopsteno, prestao sam da imam ikakva ocekivanja od ljudi, ne da ih mrzim, ali ljudi su ljudi, samo gledaju da se okoriste od tebe i nastave dalje, oni koji ostanu, oni koji ne traže, nego koji daju, oni su prijatelji, umece je dati, ali treba znati i primiti i ceniti ono sto se da, jer nekad je malo potrebno da se predje velika pepreka, to je ono sto je na kraju važno, osobe koje nam ostaju u životu pored svega, pored svakog sranja koje uradimo i tu su i dalje, cekaju nas na sledecoj stanici jer znaju da cemo doci, malo kaskamo, kasnimo, ali doci cemo, imamo zasto, vredno je toga, cak i pet minuta sa tom osobom, ucini nam dan boljim, jer znamo da su i oni odvojili pet minuta, samo za nas...vama kažem Hvala, sto ste uz mene pored svih gluposti koje cinim, hvala...

Ljudi su...ljudi...koji nam je kurac i stalno, kad bi trebalo da smo zadovoljni, srecni, mislimo da nam treba neko, zasto? Jer je to norma? Jer okolina to ocekuje od nas? Ali nije, to je nasa potreba, ne potreba okoline, ili smo toliko prihvatili tu ideju, toliko nas bombarduju iz medija, serija, filmova, knjiga o tim ljubavima o tom osecanju kad si sa nekim i kako osecas kako si ispunjen, a opet, nisi nista drugaciji od juce, kod tebe je sve isto, samo imas nekog za koga mozes da kazes da si u vezi, da znas da ces se videti sa tom osobom i da ce svi problemi postati mali, beznacajni i samo je bitno sada, sa tom osobom...Ne mogu da se otarasim tog osecaja, ma koliko želeo...Zasto ne možemo sami sebi da budemo dovoljni? Sta je to u toj osobi zbog cega bi ti izgubio glavu? Zaljubljivanje je jako iracionalno, ali tako je, možemo se praviti da smo od kamena, da nismo ljudi, nego roboti, a opet, i roboti imaju srce, imaju dusu, malu, jedva da se oseti, ali postoji, negde...Mislim da cela moja dilema, trilema, poliema (uuuu, nova rec, poliema, ili nije nova, meh), potce od toga, da sam prvi put u životu, proveo noc sa osobom koju prvi put vidim u životu, da sam rekao neke stvari o sebi koje nije lako izvuci, da sam se prikazao u najgorem svetlu i ostao joj u narucju, da po prvi put u životu mi je prijao neciji dodir, da se nisam osetio prljavo ni pogresno, nije bilo seksa, nije bilo nicega, samo dva naga tela u zagrljaju cele noci...ostao mi je vidljiv trag na koži, ali i on ce da izbledi, onaj nevidljivi, koji su ostavili par njih, ostaje, samo kao secanje, nista vise... 

     Na kraju svega, jednostavno pogresan izbor, i to uvek cinim, zatvorim sebe za sve i dopustim da me jedna osoba ispusti i da pad boli jako, ali, nista novo, jednog dana cu otupeti na bol, ili samo tako mislim...Moj zastitni znak, pogresan izbor, a opet, jel postoji pravi izbor? Nikad necemo naici na osobu koja je savrsena, ona ne postoji, samo moramo da balansiramo, dal' sve dobro, je vrednije od svega sto mislimo da je lose, jer ko može da nam kaže sta je dobro a sta lose, niko drugi do mi sami odredjujemo sta je dobro a sta lose...Ne mogu da precutim to sto me nerivra kod te osobe je to sto ima hrabrosti da ucini nesto, da želi da promeni nesto u Srbiji, ali da nema hrabrosti da kaže osobi: "Da svidjas mi se, ali nije to to...", nego se krije iza izgovora: "To sto cu ja da upropastim svoj život, ne želim i tvoj, platim svojom glavom, ali ne i tvojom"...skupi hrabrost i reci sta stvarno osecas, nemoj da se krijes iza izgovora, ili sam ja možda previse otvorena osoba i uvek kažem sta osecam, ali sta mogu, tako je...

  Skrenuo sa teme, po obicaju, ne znam vise ni ocemu sam pricao, a da, kolika sam budala...Sve u svemu, nisa novo, nije mi prvi put, ne treba da se brinem oko svega, jer život je takav, pun padova, ono sto nas cini ljudima je da ustanemo i nastavimo dalje, ali niko nije rekao da je lako...

   Odavno je izlizano moje izvini, takav sam, dodjem i odem, ostanem tu neko vreme pa samo odem sa vetrom, nekad se vracam a nekad se vishe nikad ne okrenem, reche mi O. da je najbolje pisati kad nemash inspiraciju, da, osoba sa ADD(atention deficit disorder) da pishe samo na jednu temu, oce to, nemam ADD, ali nekad kao da imam, odvlache mi paznju svetlucave stvari, kao svraka, samo shto ih ne skupljam ko svraka, da upravo, krenemo o jednom, prichamo o drugom, tipichno JA, i naravno, tipichno, JA, JA pa JA, ali onda, zar to i nije poenta bloga, prichati o sopstvenim iskustvima i osecanjima a ne preprichavati tudje, 1:0 za mene, protiv sebe...

   Najvishe volim unutrashnje dijaloge, isvadjash se sam sa sobom i posle mozesh da normalno prichash sa drugima, shto me podseti, koliko me nervira kad me zove nepoznat broj, kad se javish ili taman da odgovorish na poziv, prekine vezu, i kad zovesh nazad da vidish ko je, nema odgovora ili poshaljesh poruku "dal' je greshka ili shta?", nema odgovora, tako iritira, mada i ja greshim tu dosta, retko kad chuvam brojeve, tj sachuvam brojeve osoba za koje znam da cu se chuti sa njima chesce ili neko iz proshlosti, a opet neke koje bi trebalo, ne sachuvam(kolege, poznanici), mada, iskreno, zashto bi i chuvao broj osobe sa kojom i ne bih bash da komuniciram vishe od "cao-cao, shta se radi?", onako, radi reda...Ponekad tako delujem nadmeno i pun sebe, a ja sam u sushtini, suprotnost, malo samoposhtovanje i ne mislim o sebi all the best, ponekad nisam ni svestan ko sam, i shta sam, pa me prijatelji podsecaju ko sam i koliko vredim...

Prolila se casa,
razlilo se nebo po tepihu jutarnjih zvezda,
razbili se oblaci po pescanoj obali,
pustih ulica,
usnulih ocima sagledah,
ne videh,
izgubljenih svesti,
prigusenih glasova...

Jos jedno jutro,
pusti me da spavam,
nek ceka život,
mene sni zovu...

      U nekom svakodnevnom razgovoru sa majkom, rekao sam neshto: "...ti ne znash shta je meni lakshe...", i u tom trenutku sam shvatio kako mene, sopstvena majka tako malo poznaje, da me ne razume, ali se trudi svakodnevno, mene i moje promene raspolozenja i moju cudljivost...ali, nikad nisam imao onaj divni odnos sa majkom kakvi mnogi sinovi i majke imaju, poverenje da mozesh sve da kazesh i da znash da razume, da osetish razumevanje...Moja majka me je rodila veoma kasno, sa 41....nekako, tek kad napishesh vidish velichinu tog broja, 41...malo li je, tako da je veliki jaz u godinama i da kao mali sam trazio utehu za sve u majchinom naruchju, vremenom, godinama, sve manje stvari sam joj govorio, sad skoro i nishta....zashto? Pokushao sam da nadjem odgovor u situaciji, vremenu, drushtvu, ali odgovor je u meni, znam da ne bi imala razumevanja za neke stvari, a te neke stvari su postajale sve veci deo mog zivota, dok nisam pocheo samo da govorim samo neke svakodnevne besmislice, zalim na putovanje do/od shkole, komshije, a ja sam ostao neiskazan, moje zelje, moje sumnje...

Sa druge strane, veoma sam otvorena osoba, lako cu da kazem neke stvari, otkriti o sebi osobi koju prvi put vidim u zivotu, bez neke sumnje da zadrzim neshto, a opet, drzim u sebi mnoge tajne koje ni par osoba koje znaju sve o meni ne znaju, neke stvari ostaju samo za mene, ne znam ni dal bi mogao da ih kazem ili napishem...

Pokushuvajaci da sagledam samog sebe objektivno, kad god neko i pokusha da mi se priblizi previshe, distanciracu se neko vreme dok se odnos ne vrati na neshto povrshno, u proshlosti, kad god bih pustio neku osobu previshe blizu, ona bi me samo iskoristila i povredila, sad, da bi neko zasluzio moje poverenje da me poznaje u srz, malo ko...nekako, ponekad pustim nekog ko tu i ne zasluzuje da bude, iako znam da ce me samo povrediti, ali eto...odbranbeni mehanizam mi ima neke greshke, kao i ja...

"...Imash chetri lica...", svako je moje, a opet, nijedno nisam ja, imam mnogo imena, a opet, nijedno nije moje...

Zalim se kako me niko ne shvata, a zelim da ostanem neshvacen, mozda jer unutra nema shta da se otkrije, mozda jer je unutra, prazno...

 "Dear someone listening in the shadows

I only talk to you sometimes
and though I ask for help in riddles
it is clearer in my mind
clearer in my mind

born of a sign that carries vessels
but in a month that's cold as ice
I know I question things too quickly
but I have never questioned if I've loved

dear someone watching from the shadows
I'm clenching water in my fists
the drops, they slip right through my fingers
but there's water on my lips
water on my lips

born of a sign that carries vessels
but in a month that brings just ice
I know I question things too quickly
but I've never wondered if I've loved

dear someone watching from the shadows
you've seen me lose all the water from my hands
I'm not a skillful water carrier
but the raindrops keep falling on my head
falling on my head

born of a sign that carries water
but in a month that brings just ice
I'm not a skillful water carrier
but I've learned to carry love..."

    Iz pritaje, vuchem se gradskim ulicama poput prebijene kuchke, izgubljenog pogleda i neka balada sa telefona, zalutao u sopstvenim mislima kao i uvek, jer kao i uvek, gluposti moram chiniti, ne bi onda ja bio ja...ali, tako mi prija u njegovom zagrljaju, tako je toplo, govori rechi koje želim chuti, radi mi stvari koje želim iskusiti...ali dok sam sa njim, osecam se prljavo, pokvareno, na dnu, lažem sebe, njemu nishta ne govorim, samo cutim i prepushtam se njegovim milovanjima, sklopljenih ochiju, dodir je dodir, poljubac je poljubac ( nije, a ko je smislio, najbolji su poljubci kad brkovi žare, treba mu glavu skinuti! )...posle toga pustim vrelu vodu i spiram kožu sa tela, nosi njegov miris, skidam njegove dodire iz secanja, ma koliko topli bili...odumrelo telo se oseti živim...

   Gledam grad u oblacima, smejem se u ochajanju, izgubio sam trenutak, umece neznano, nema ga vishe, prazan, ispijen, umoran od svega shto pokushavam nazvati životom, iako to nije, pokushavam svaki minut ispuniti nechim, da skrenem misli sa istine, dalje od stvarnosti, usamljenosti...nabacim osmeh na lice, umirem, svako veche, svaku noc...modri obrisi otupelog tela ispod slojeva odece, ulepshavam praznu shkoljku...tražim sjaj u oku, odavno je nestao, sa suzama, ostao je samo stari tupi bol, neznani junaci ostali niko, a proshlost se javlja, iznova i iznova, pricha mi stvari nebitne, sve je nebitno, ja sam nebitan, samo želim da se sklupcham u malu lopticu, tu u coshku, gde nema nikog, i ja sam niko, nema za mene neko, i da dodje, samo bi ga oterao samim sobom...life's a bitch, and I got no money to pay her, so I beg on doors, always on wrong ones, don't try to fix me, I`m not broken, I`m made with error...

Steže sve jache u stisku, ne želi da pusti, vrishtao bih ali nema glasa, plakao bih ali suze ne teku, sam sebe muchim, nikad za bolje nisam znao...samo razvuchem glupi osmeh i svet je bolje mesto, zashto se tako i ne osecam.....

     I`m one big piece of shit...figurativno, ne bukvalno (tyvm for that image Kira...)

Igram se, dobro, zapochelo je kao igra, preraslo je u neshto vishe, ali stvar je u tome shto sam ja zapocheo ples i ne znam dal zelim da igram...Nije da sam ravnodushan, nisam, ali moja osecanja nisu dovoljno jaka, ai, svidja mi se neko drugi...Napravio sam neki trougao u svojoj glavi, da je bar samo trougao, pojavile se josh neke osobe, a neke uporno iskachu iz proshlosti...

Opet imam problema sa stomakom, boli me zeludac, od nerviranja i stresa...kako zbog faxa, i po koji put odlaganja upisa a trebaju mi dokumenta za neke druge stvari, kako zbog problema sa rachunarom, pun virusa i morao da reinstaliram sistem i svashta, a kako i zbog stvari koje chinim sam sebi...možda je ovo svidjanje neshto jache, ali to ne menja nash odnos, niti cu dozvoliti da promeni, on to zna i jednostavno, "He`s not into me...", shto je verovatno i dobra stvar jer nije on za mene, kraj diskusije sa samim sobom! Problem je u tome shto i ako to znam, i ako ne zelim da osecam to shto osecam, jer mi ne moze pruziti ono shto mi treba, ono shto zelim...treba da nauchi neke stvari u zivotu iz sopstvenog iskustva a ne da mu neko kaze, u chemu smo veoma slichni jer radim stvari koje ne treba, i ako mi je recheno: "Nemoj", ja moram, empirista, mada kad razmislim, to tako lichi na dete, ti mu kazesh nemoj, ali ono ce ipak to uraditi, mora da se opeche da nauchi da je vrelo...deluja kao inat, mozda je neshto genetski...Cve vishe cebi lichim na dete, a to ne zelim da budem...

Ne zelim a povredim jednu osobu koju su drugi samo povredjivali, znam koliko boli, ali opet, radim neshto shto je moze povrediti ako i ja ne osecam isto prema njoj, moja mala maza, tako bi je pazio i chuvao, zelim da je volim, ali opet, postoje neke stvari koje nam ne idu u korist, kao razlika u kilometrima, zivi stotinjak? kilometara juznije i neshto shto mi se odbija o glavu, manje-vishe, nisam ja rekao da ne zelim odnose, vec da kad sam u vezi, ne zelim da samo sex 24/7, e pa, ta osoba je veliki pobornik protiv sexa, jer joj ne prija, a ja nisam siguran dal mogu da je volim dovoljno koliko zasluzuje, a tek onda, dal cu biti srecan drugm stvarima, dal` ce me druge stvari dovoljno ispuniti da ne mislim o sexu, a ja jesam veoma sexualna osoba, mada i ne pridodajem veliku vaznost sexu, bar ne kao pre, kad sam zeleo da prvi put bude posebn, iz ljubavi, a bilo je brzo i zaboravno...

     Osecam se kao da se vrtim u nekom charobnom krugu, kao dete sam voleo da se uhvatim za shipku i vrtim u krug, i krug, i krug...jedna ruka slobodna, leti u vazduhu, dok se drugom chvrsto drzim, sa jedne strane slobodan, sa druge, bezbedan...sad se pitam koja je cena toga, kad si dete, sve je igra, sad, shta god da uradish mozesh da povredish nekoga i na kraju zaboravish na sebe..zelim da opet budem dete, kad je svet bezbedan, ali kad se vratim u proshlost, ja nikad i nisam bio dete...detinjstvo su mi mnogi oduzeli...chega se sad setim kad pogledam u proshlost jesu zimske noci u pidzami napolju, jer sam protivrechio ocu, hah, otac...roditelje ne biramo...
Skrecem sa teme po obichaju, ili ne...samo pozelim da mogu negde da se sakrijem i da ceo svet nestane, tada nikog ne mogu povrediti...tada me niko ne moze povrediti...
Valjda se zato kaze da je nekome zivot majka, nekome maceha, ali opet, neke stvari radimo sami sebi, i trazimo krivca, kada je dovoljno da pogledamo u ogledalo...

Zashto sve u zivotu shto mi se deshava moram da okrenem na ljubav, zashto sve deluje nevazno kad se ukljuchi ljubav? Mozda jer je nikad nisam osetio...

Zelim trenutak, al` trazim vechnost,

zelim ljubav, al` trazim gde je necu dobiti,

zelim dodir, al` gadim se samom sebi,

zelim svetlo, al` skrivam se u mraku,

svetlo skriva istinu, dok u tami opipavash,

zelim da spavam, al` snove budan sanjam,

zelim da odrastem, al` nikad dete nisam bio,

zelim da zaboravim, al' nikad zaboravljen,

zelim da nestanem, al` opet da zivim,

zelim da prestane da boli, al` apatija me plashi,

zelim tishinu, al` ne zelim da budem sam,

zelim da budem voljen, al' ne znam dal umem da volim...